“Novinar mora da bude ratnik za istinu, da osvaja, makar centimetar po centimetar slobodnog prostora. Ako to ne čini, postaje kućna pomoćnica vlasti. Novinar nije partner politici. Ni vlasti ni opoziciji. On je učesnik u javnom životu, a ne egzekutor. Novinar ne može, ne smije, da bude navijač. Oni koji su poštovali ili poštuju novinarski posao i njegov moral i zakonitost znali su i znaju „dozvoljena je simpatija, opasno je navijati, a pogubno je svrstavati se- kaže Manojlo Manjo Vukotić, dugogodišnji urednik više dnevnih novina u Srbiji. Ocjenjuje i da su tabloidi u Srbiji odane sluge vlasti, najveće fabrike laži i nosioci nepismenosti, a dobijaju najviše para od države.
Naslov Vaše knjige „Ubistvo srpskog novinarstva“ je provokativan i realan, zašto je u Srbiji toliko očigledan sunovrat naše profesije?
VUKOTIĆ: Više je realan nego provokativan, a jeste i to. Nije sunovrat naše profesije samo u Srbiji. Svuda je u svetu, u različitim formama i nijansama, i sa različitim posledicama. Knjiga je posvećena srpskom novinarstvu jer sam u njemu sagoreo pola veka, najbolje ga poznajem, još dišem sa njim. Prošla godina (2025), sa studentskim i građanskim protestima, najubedljivije je ogolela ono što se zbiva u novinarstvu. A to je, između ostalog: snažna i široka dominacija vlasti u medijima; podela novinara na dva potpuno zaraćena bloka – državne i nezavisne, kakva nikada nije bila u srpskom novinarstvu; podela na patriote i izdajnike; razgolitila se dobrim delom i vlasnička struktura; portali su zagospodarili, a nekada poznati mediji pali na kolena.
Ukazujete na umiješanost prevashodno vladajuće političke partije u privatizaciju i poklanjanje imovine velikih kompanija „Politika“, „Novosti“ i „Borba“ novim vlasnicima.
VUKOTIĆ: Nisu se mogle izvršiti tolike privatizacije medija bez znanja, učešća i podrške vlasti. Neki mali trgovac iz okoline Smedereva, vođen rukom vlasti, kupio je sve u nekada velikoj „Borbinoj“ kući. Kompaniju „Novosti“, sa glavnim dnevnim listom i desetak izdanja i Štampariju „Borba“ - sve za pet miliona eura. Sada je na prokrčenom putu da kupi i zgradu „Borbe“ sa oko 27.000 kvadrata. Medijski gigant, koji je nekada godišnje lansirao i više od 200 miliona primeraka novina, postaće hotel ili administrativni centar pod skupom kirijom. Isti gazda, vođen za obe ruke državnim glavarima, po istom receptu, kupio je i drugi medijski gigant – kuću „Politika“. I novine i kulu od 17 spratova. I štamparije ovih kuća prestale su da rade. Odvezli su ih da nahrane visoke peći kinesko-smederevske željezare. Zbog toga se svih desetak dnevnih beogradskih novina štampaju u jednoj privatnoj štampariji, menjajući čak i višedecenijske formate. To je moguće jer su tiraži novina spali, bolje reći propali – na po nekoliko hiljada primeraka. Svih tih desetak dnevnika prodaju se u 100.000-105.000 primeraka.
Nekada su se Večernje novosti prodavale u Crnoj Gori u 15.000 primeraka, a danas je to šokantni ukupni tiraž ovog nekada jugoslovenski tiražnog šampiona. Da, ali su tada Novosti dnevno imale četiri ili osam stranica dodatka za Crnu Goru, pet profesionalnih dopisnika i desetak honoraraca. Danas – jedan profesionalac. Glavna tema su Škaljarci i Kavčani. Više se piše o nekom bazenu u Botunu nego o celom crnogorskom turizmu. Ili o starim i novim zastavama nego o ekonomiji. A i ne mogu se pisati tekstovi o saradnji dve države, o susretu predsednika, premijera ili ministara – kad se nikada ne sastaju. Osim u Dubaiju ili Tirani. Da li je neko zabrinut zbog takvih privatizacija i pada tiraža? Niko. Ni država, ni sindikati, čak ni novinari. Većina medija se pretvorila u nove „organe“ vlasti. U poslušne pratioce. Država im je navukla nanogice. Kretanje je ograničeno i sve više ih stavlja pod svoje skute.
Javlja se autocenzura koja guta istinu...
VUKOTIĆ: U raznim periodima vladale su i cenzura i autocenzura. Malim razmahom demokratije u Srbiji su se jednim delom povukle obe zmije otrovnice. Sad ponovo palacaju. Autocenzura zatire koren istine, davi slobodnu misao, zatrpava kreaciju. Ona pretvara novinare u poslušnike.
Fondacija Slavko Ćuruvija je zabilježila od 1. avgusta 2025. godine do 31. januara 2026., 834 verbalna napada visokih državnih zvaničnika na novinare kritičkih medija? Kako ćemo izaći iz tog kruga?
VUKOTIĆ: To su nekada pravi plotuni. Ispaljuju se sa najviših položaja vlasti pa do njihovih zaslepljenih službenika. Tuče ih policija, tuku ih crnokošuljaši, legitimišu doskorašnji zatvorenici, privode ih na saslušanja, otpuštaju novinare koji navijaju za takozvane blokadere. Vlastodršci bljuju na studente – blokadere – nazivajući ih ustašama, fašistima, izdajnicima, izrodima... Kao da ispred sebe vide nekoliko stotina ili koju hiljadu studenata, a u Srbiji ima oko 250.000 studenata i oko 30.000 zaposlenih na fakultetima. Jedan ministar kaže: „Ne upisujte decu na blokaderske fakultete jer će vam ih vratiti u kovčegu“. Drugi: „Policija ima pravo da bije i ubija studente“. Treći: „Zabraniti studentske organizacije jer su one ilegalne i fašističke“. Novinarima treba dobro rešeto da proseju hiljade ovakvih i sličnih zrnaca vladajućih mudraca. Nije lako, ali je moguće. Dovoljno je biti – pravi novinar.
U Srbiji „uspješno posluju“ mračni tabloidi: Informer, Srpski telegraf, Kurir, Alo sa ciljem da lažima prepariraju javno mnjenje u korist Vučićeve vlasti – najviše novca dobijaju iz budžeta Srbije. Vlasti svuda teže da plasiraju propagandu. Zašto je takav tip tabloida uspio samo u Srbiji? Informer je ugašen u Crnoj Gori.
VUKOTIĆ: Tabloidi su uspeli zato što je stvoren takav političko-društveni, kulturni, obrazovni i socijalni ambijent. Institucije su skrajnute na plaćena parking mesta. U njima sede, njima rukovode partijski prvoborci i partijski manekeni. Srušeni su veliki profesionalni mediji. Nema više poznatih novinarskih imena, urednika, komentatora, analitičara, reportera. Pročitao sam, pre neki dan na Pobjedinom portalu, davnu i divnu reportažu Vita Nikolića, objavljenu svojevremeno u Pobjedi o mostu na Đurđevića Tari. E, danas takvih reportaža nema u vaskolikoj štampi. Nikada u srpskim medijima nije bilo toliko neznalica, skupljača perja, patriotskih zelenaša, finansijskih jegulja.
Tabloidi u Srbiji dobijaju najviše para iz državnih jasli. Tabloidi u Srbiji su odane sluge vlasti. Najveće fabrike laži. Nosioci nepismenosti. Otvoreni protivnici opozicije i studentskog pokreta. I svi oni kad se, takvi, udruže, upletu prućem u jednu košaricu, nemaju 70.000 prodatih primeraka. Kad se sve sabere, i državni i tzv. opozicioni mediji, bilans je poražavajući: svega 20 odsto građana Srbije veruje medijima, što je poslednja evropska lestvica. Po slobodi medija Srbija je među 180 zemalja na visokom 96. mestu. Svi iz komšiluka daleko bolje stoje. Eto, zato sa velikom tugom govorim o ubijanju srpskog novinarstva. Ne iz političkih, ne iz osvetničkih, ne iz mrzovoljnih razloga, nego zato što naša divna profesija nestaje. Odlazi. Mrtvozornici se već okupljaju oko samrtničke postelje.
Naveli ste da ste spriječili prijedlog NUNS-a da se lustriraju novinari koji su učestvovali u propagandi do 5. oktobra 2000. godine... U Nišu je prošle godine u piku studentskih demonstracija žena nožem posjekla dekanku Filozofskog fakulteta i priznala da je bila inspirisana pisanjem i TV programom Informera. Novosti su upropaštene pod vođstvom Miloševićevog propagandiste Milorada Vučelića – napadaju sve što nije srpsko i dio Vučićeve vlasti. Da li i sada treba dozvoliti da promjenom vlasti propagandisti opet promijene i stranu?
VUKOTIĆ: Nisam ja sprečio. Ali jesam sve obelodanio i javno odbio zahtev republičkog tužioca za ratne zločine da mu dostavim dokumentaciju o devet novinara Novosti, koji su „neobjektivno“ pisali o zločinima u građanskom ratu (tada nisam radio u Novostima). Poručio sam mu: „Ne dam vam ništa. Radite sami. Sve je to besmislena i neprincipijelna stvar“. Trebalo je lustrirati novinare, izvoditi ih na sud, a inspiratore, kolovođe i komandante unaprediti u nova zvanja. Ne malo novinara promenilo je stranu – prišle su novoj vlasti. Ima dosta preletača, prevrtača, prevaranata. Nisu samo novinari. Mnogo je više političara. Neki ,,žuti“ iz samog vrha Đinđićeve, Tadićeve ili Koštuničine vlasti, iz njihovih kabineta, pompezno se šepure u kabinetima sadašnje vlasti. Na drugi deo Vašeg pitanja, o Novostima - da li su upropaštene i koga napadaju, ne ljutite se, neću odgovoriti. To je bio moj drugi dom, moja višedecenijska radionica u kojoj sam kovao divne novinarske godine.
Novine svuda u svijetu dahću pod naletom nove tehnologije koja je oborila tiraže svuda u svijetu. Na čemu zasnivate uvjerenje da će štampa opstati?
VUKOTIĆ: Tačno je da tiraži novina padaju u celom svetu, različitom dinamikom. Slova, reči, odštampane – temelj su jedne civilizacije. Gutenbergove. Mnogi najavljuju njen kraj i novu – digitalnu civilizaciju. To jeste zemljotres koji razdvaja, cepa, melje snagu pravog tradicionalnog novinarstva. To se najočitije vidi u padu tiraža štampanih medija i silovitom, osvajačkom jurišu interneta, tabloida, portala... Ne verujem u to novo novinarstvo. Digitalno novinarstvo ubija pismenost, obrazovanje, kulturu. Odgaja invalide znanja. Sužava demokratiju, kruni slobodu, etiku i dostojanstvo. U naletu je svet laži i obmana. Čovek u tom svetu postaje broj. Najamnik. Sluga. Obezličavaju ga.
Verujem da će ovaj juriš stati, da će se naći novi modeli, izlazi. Da se sačuvaju pravila divnog novinarskog posla. Suština promena nije u rasporedu slova na tastaturi, brzini, prepisivanju, nego u glavi. U stavu. U opredelenju. U znanju. U verovanju. Ili što bi rekao moj vladika sa Lovćena: ,,Neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može“.
Intervju je preuzet sa portala Pobjeda, autorke Violete Cvejić
Objavljeno: 10.5.2026.godine
